Vipera aspis
Reptilia → Squamata → Viperidae → Vipera → Vipera aspis
Vipera, Lipra, Üpega
Obična šarka ( Vipera aspis ), često predmet straha i nedovoljno poznata, najreprezentativnija je otrovna zmija brdskih i planinskih predela Ligurije.
To je robustan i zdepast reptil, sa snažnim telom, kratkim i upadljivim repom, jasno trouglastom glavom koja je dobro odvojena od vrata i blago uzdignutim vrhom njuške—osobine koje je razlikuju od sličnih vrsta.
Polni dimorfizam se uglavnom ogleda u veličini: odrasle ženke dostižu 65–75 cm, dok mužjaci retko prelaze 65 cm.
Leđne krljušti su snažno nazubljene; oči imaju vertikalnu zenicu, što je tipična karakteristika šarki.
Šara na telu je izuzetno promenljiva: osnovna boja varira od sive do braon ili crvenkaste, preko koje se pruža cik-cak traka ili poprečne pruge; javljaju se i melanistički (potpuno crni) primerci. Trbuh je obično tamnosiv ili crnkast, a vrh repa kod mladunaca često žućkast ili narandžast.
U zapadnoj Liguriji, obična šarka je zastupljena podvrstom Vipera aspis aspis, tipičnom za alpske i predalpske predele, i uglavnom se nalazi u brdskim i planinskim oblastima, na visinama od 300 m do oko 2.000 m.
Ređa je duž obale i u jako urbanizovanim područjima, sa neujednačenom rasprostranjenošću i često izolovanim populacijama.
U nizinama je prisutna sporadično, i to samo u preostalim prirodnim staništima, ruševinama i slabo naseljenim zonama.
Najviše joj odgovaraju stenovita područja, suve livade, ivice mešanih šuma i proplanci, stari suhozidi, žbunaste zone i prelazni delovi gde se susreću različiti tipovi vegetacije, što omogućava i zaklon i obilje plena.
Dobro podnosi velike temperaturne oscilacije i često koristi mikrostanista okrenuta ka jugu, naročito tokom sunčanih sati ujutru i uveče.
Obična šarka je pretežno dnevna životinja, ali tokom letnjih vrućina može postati aktivna u sumrak ili noću.
Pokazuje teritorijalno ponašanje i odlično se uklapa u okolinu, što je čini teško uočljivom.
Plašljiva je i izbegava kontakt s ljudima, ujeda samo ako je ugrožena ili nagazite na nju.
Aktivnost traje od marta do oktobra, a tokom zime hibernira u podzemnim skloništima.
Razmnožavanje se dešava u proleće, a vrsta je živorodna: svaka ženka rađa 4–8 potpuno formiranih mladunaca između avgusta i septembra, koji su odmah samostalni i već poseduju funkcionalan otrov.
Ishrana obične šarke menja se tokom života: mladunci se hrane uglavnom gušterima, malim glodarima i krupnim beskičmenjacima poput skakavaca ili glista, dok odrasli najčešće love sitne sisare, guštere i povremeno male ptice.
Šarka reguliše brojnost glodara i tako doprinosi ravnoteži ruralnih i prirodnih ekosistema.
Glavne pretnje za ovu vrstu u zapadnoj Liguriji su uništavanje pogodnih staništa (barijere za rasprostranjenje, urbanizacija, intenzivna poljoprivreda), požari, sistematsko uništavanje od strane ljudi, saobraćajne nesreće i izolacija populacija usled fragmentacije staništa.
Uprkos zakonskoj zaštiti, i dalje postoje društveni pritisci zbog raširenog straha i dezinformacija.
Otrov obične šarke sastoji se od složene mešavine enzima, proteina i toksina koji pre svega izazivaju hemoragične i nekrotične efekte; ipak, njegova opasnost je često precenjena: srednja smrtonosna doza za zdravu odraslu osobu prelazi 50 mg, dok ujed u proseku ubrizga 10–20 mg.
U Liguriji su smrtni slučajevi izuzetno retki (<0,1%) i uglavnom pogađaju osetljive osobe (decu, starije, alergične ili u slučaju više ujeda).
Najčešći simptomi su jak bol, otok, lokalne promene, a retko i teži sistemski efekti.
Lečenje podrazumeva imobilizaciju pogođenog dela, kliničko praćenje i, po potrebi, bolničku primenu antivipernog seruma.
Ne preporučuju se podvezivanje niti pokušaji isisavanja otrova.
Treba istaći ekološku ulogu vrste: regulacijom populacije glodara, obična šarka je važan indikator biodiverziteta i ključni činilac u održavanju ravnoteže ekosistema.
Poznavanje i poštovanje ove vrste su od suštinskog značaja za suživot i očuvanje prirodne sredine; važeći propisi zabranjuju ubijanje i hvatanje.
